Posvećeno svim divnim muškarcima u mom životu i na ovom svetu.
Svaka planeta nosi personifikaciju jedne odgovarajuće ljudske potrebe. Samim tim, svaka je na svoj način zahtevna, izričita, nijednu nije lako živeti u maksimumu. Upravo zbog toga, svaki čovek je „work in progress“, menjamo se i razvijamo, upoznajemo se svaki put iznova kao u igrici pri prelasku nivoa gde sa svakim novim dobijamo nove snage, živote, neprijatelje i pouzdane saradnike. Kako je Mars arhetipski potencijal svakog muškarca na planeti, dok u ženskom horoskopu govori tek o potrebama njenog animusa skrojenog iz likova bogate muške genetike i fantazmagorije, ostaje nam da pažljivo pratimo šta se dešava na Marsovom gameboardu, koji je sigurno najživopisniji. Kako i ne bi bio, kada je reč o najzahtevnijem liku astrološkog poslanstva. Osim one školske i po malo dosadne astrologije koja nas uči da je Mars snaga, hrabrost, bog rata, večiti pionir, Mars je pre svega oduševljenje životom. I otuda, trebalo bi da je oduševljenje životom – ambicija svakog muškarca.
Život je za njega igra, radost osvajanja, vera u pobedu, prokreatorstvo i totalno nesnalaženje u težini prihvatanja poraza… kada i do njih dodje. Sve ostalo, tu je da uveže vreme od jedne do druge akcije, od jedne do druge ljubavi (osvajanja), od jedne do druge zemlje (istraživanja). Korto Malteze, apsolutni Mars koliko apsolutni mogu biti fiktivni karakteri, sigurno bi se sa ovim složio. U jednoj epizodi Korto kaže „Autoritet postoji sve dok nisi prinudjen da ga dokazuješ.“ Autoritet? Pa da, Mars je pravi, prirodni autoritet koji se ne dokazuje nikome sem samom sebi. Na kraju, nijedna njegova bitka i nije bitka za trofeje već za priliku da se iskreno i zasluženo divi sebi, svakog puta više za jednu novu, dostignutu i realizovanu viziju. No i one trofeje s početka prethodne rečenice će brižno i radosno odneti majci, sestri ili ženi da ih postavi na neko njoj bitno mesto. I upravo u toj autentičnoj nežnosti koju samo Mars poseduje nalazi se sva njegova slabost. Zato sebi dozvoljava da na taj način slab bude jedino kod svoje kuće. Pa tako dodjosmo i do kuće, skrovišta a ne skloništa, jer nema on potrebe za sklanjanjem. Dom je cilj svakog Marsa, ostao još od onih njegovih predaka što su izmišljali razne načine da od zemlje, pa pruća, pa cigle naprave kućerak. Za koga? Za druge. Za one koje voli, najpre, a gde će on samo doći da glavu u sigurno krilo spusti i smehom ispuni dušu tog doma. A potom, nastavlja da gradi i za sve nezaštićene, pa za one koji od njega zavise, koje hrani, za koje danas bije bitke u materijalističkom svetu. Otuda je i arhitekturu sveta promenio, i gde god se okrenemo videćemo Marsove falusoidne šiljate vrhove, visoke mermerne krovove poslovnih zgrada „što preteć’ suncu deru kroz oblak“ kako bi to objasnio Djura Jakšić. To što mu se zamera na preterivanju njega ne uzbudjuje previše, što je ponovo odlika onog autoriteta, samo njemu prirodnog, da svoje postupke ne objašnjava, a naročito ne pravda. Nema on vremena za to.
Zato je ‘vreme’ jedini njegov neprijatelj, to ‘vreme’, odani saveznik starosti i prolaznosti. Otuda uči da ga poštuje i ceni već rano, da o njemu pasionirano misli kao o ženi koja ga uporno odbija, pa smišlja strategiju kako da je osvoji. Zato je ubrzao saobraćaj, izmislio nove modele aviona i vozova samo da vreme ne bi gubio. Izmislio je liftove, sve vrste shortcuta, novih tehnologija, aplikacije, a evo ga gde radi na zaustavljanju starenja, produžetku života – svemu što se sa vremenom bori, dok uopšte nije važno služi li estetici ili ne – mnogo je važnije da je korisno. Da je i njemu i svima korisno i efikasno. Forma ionako nije njegova zakletva. Poštuje je tek u osnovi, jer dobro zna da se neke bazične stvari nikada ne menjaju i on ih je prvi nazvao fundamentima. Dok mimo toga, niko ne ume kao Mars da napravi sebi sasvim dovoljno prostora za slobodu kreativnosti, smelost predlaganje novih ideja, reagovanje u trenutku, spremnost da deluje onda kada su svi prestravljeni bilo težinom ili odgovornošću. 
Uplašenost drugih i senka opasnosti, rizika, avanture često su njegove motivacije da izadje na scenu i zavrne rukave. Gotovo po pravilu, baš tada i doseže uspehe i napredovanja. Onda, kada u jednoj gotovo nesavladivoj situaciji nadje rešenje, jer koliko god mu prijalo vreme mira i harmonije, brzo ga se zasiti pa bi malo nemira i haosa dobro došlo da pokaže šta znači red.
I počeci su ogromni refresh za njegovu usplamtelu dušu. Kako ne, kada gleda oko sebe svet koji gaca po maglovitoj prošlosti. Kundera, Ovan – dakle živi Mars, kaže u svojoj „Knjizi smeha i zaborava“ da je za muškarca, dakle Marsa, najveći izazov ‘u borbi sećanja i zaborava’. Živo utisnute slike doživljenog iskustva nekada ga bude noću. Da, naježi se i on, pusti suzu, zagrli sebe samog. Slike iz sećanja ga progone kao dečaka što zaviruje pod krevet u potrazi za duhovima, ali ne u strahu od njih. I ako bi u tom času samo uzeo olovku i zapisao par redova, pisao bi danima, jer ono što Mars može da vam ispriča u pesmi ili romanu, nije fikcija. To je iskustvo pretočeno preko slika u reči, to je najtačnije moguće mesto za svaki znak interpunkcije, to je najbriljantnija reč koja na svetu postoji za neki osećaj. To je neprevazidjena metafora. Otuda, nema dobrog pisca, a naročito ne pesnika bez Marsa. On objavi jednu knjigu i pokori svet. Nije da je hteo, nego ne zna drugačije.
Ta tačnost i potraga za perfektnim su njegovo oružje koje dobija sve veću snagu sa godinama i iskustvom. Predan cilju, bukvalno može sve da postane.
Jer Mars je ono što i ženskoj populaciji daje efikasnost, usmerenost, i osobinu (iako ne bazičnu-ne njihovu) da znaju šta hoće i da krenu ka tome.
Žene koje su marsijalne one to imaju i otuda im se lako veruje, mogu da povedu čitavu korporaciju za sobom i pošibaju se sa pola sveta, da gde god da stanu ostave trag i da se o njihovom učinku priča još dugo pošto su otišle. Ali pripišete li sve navedeno zaslugama ženske psihologije – na putu ste da opasno pogrešite.
To su osobine Marsa, prirodne muškarcima, ženama nikad. Samo usvojene, prepoznate, na uštrb kojih će svaka takva žena mekotu majčinstva, Meseca i Venere, suptilnost lenjosti koja bi je inače učinila i vidljivo slabom grubo potisnuti. Sve to što je ona prirodno po pasivnom ženskom principu biva kod takvih žena odgurnuto da bi tek ponekad samo zasijalo ili se pojavilo vremenom kao svesna potreba – i tada pred sobom vidite njenu potpunu transformaciju.
Iako pobornik reda, ne može se reći da je pobornik konvencije. Najpre će se složiti sa svim uslovima koji su mu postavljeni poput najodanijeg vojnika – samuraja, a onda će delom i primerom polagano menjati šablon koji mu je najčešće od samog početka već bio nešto što se može i mora prevazići. Da misli da je to nemoguće – ne bi se ni uključivao u projekat. Jer je ostavljanje ličnog pečata, originalnog stila, ono što je pop kultura kasnije nazvala „linija“ njegov imperativ. Nova linija parfema ili dizajna, ili automobila – svejedno, linija je njegov zaštitni znak. Gotovo logo. Prava linija. Direktno usmerena akcija, živa volja koja se ne gasi, samo povremeno izjeda u nezadovoljstvu koje opet, ide iz perfekcije. Linija, prava kao strela potentne snage da gonjena željom stvara budućnost. Da dok je živ, istražuje i stvara, zauvek stvara – bio on Kundera, Gaudi, Steve Jobs ili Tarantino.